Vaso Knežević: Pljevlja su imala cementaru i nadam se nikad više

Vaso Knežević, diplomirani inžinjer pejzažne arhitekture, dostavio je medijima reakciju na pominjanje izgradnje cementare u Pljevljima.

Knežević smatra da su Pljevljaci dosta išli „stranputicom“ i „put Podgorice“, i da im ne trebaju projekti za državu Crnu Goru, već realni projekti za grad Pljevlja.

Saopštenje Kneževića prenosimo integralno:

„Pljevlja su nekada imala cementaru. Višedecenijska eksploatatorska politika u Pljevljima je ostavila posledice i na generacije koje bi trebalo da iznadju adekvatne i održive pravce razvoja Pljevalja, koji neće više biti bazirani na eksploataciji i zagađenju životne sredine.

Pljevlja očekuje velika tranzicija, koja može biti bazirana na realnim i održivim idejama ili na megalomanskim utopijskim idejama koje bi produžile agoniju za nekih još 50-60 godina, a onda bi nas opet očekivala tranzicija. Od ovog izbora zavisi da li će tranzicija biti Pravedna ili ne, ali ne samo pravedna za zaposlene u sektoru uglja, već i za cjelokupan grad i građanstvo.

Naši političari se uvijek bave megalomanskim projektima, jer su populistički za sadašnje generacije, ali ne i za buduće generacije!

Zdravija logika za grad je da se razmišlja u pravcu otvaranja više manjih održivih projekata, koji nisu bazirani na ograničenim resursima već na obnovljivim, kao i na razvoju malih i srednjih preduzeća koja su najzdravija privredna djelatnost, sa akcentom na porodičnu tradiciju.

Priča oko otvaranja cementare je priča za nekreativne i za populistički nastrojene, a na mnogo kreativniji i ekološki prihvatljiviji način je korišćenje laporca, kao nus produkta prilikom eksploatacije uglja, za proizvodnju zamjene za prirodno zemljište, po patentu naše sugradjanke Svetlane Ane Popčetović, inžinjerke pejzažne arhitekture i vlasnice patenta Svetlane Ane Popčetović. Uz laporac koji nam predstavlja deponiju iznad glave na brdu Jagnjilo, koristila bi se i piljevina, loše partije uglja i krečnjaka (sve što Pljevlja imaju u izobilju lagerovano u obliku deponija).

Sa mnogo manje ulaganja, sa sopstvenim snagama iz Pljevalja, koristili bi navedeni otpad i proizvodili ekološki prihvatljiv proizvod – zamjenu za prirodno zemljište, koje bi imalo široku upotrebu (za rekultivacije, za izvoz zemljama kojima fali plodna zemlja). Imamo svjetski potvrđen patent naše sugrađanke, imamo resurse, ne trebaju nam milioni za investiciju, a rešavamo se ekoloških crnih tačaka (deponija Jagnjilo, deponija piljevine na Radosavcu).

Nekadašnja pljevaljska cementara je zatvorena zbog zagađenja. Tada su krovovi kuća bili sivi, jer su bili prekriveni cementnom prašinom. 

Ne vjerujem u priče o ekološki prihvatljivoj cementari, jer i sve da je tako, naš mentalitet će i od takve „čiste“ napraviti najvećeg zagađivača…. kao što u Beogradu u GSP iz japanskih autobusa isključuju senzore za preopterecenost vozila kako bi što više ljudi prevozili, tako bi i ova ekološki prihvatljiva cementara mozda bila kao takva kod Japanaca, ali ne i kod nas!

Pljevlja su imala nekad cementaru… i ja se nadam nikad više“!, napisao je u saopštenju Vaso Knežević.

L.K.