Vladislav Petković Dis bio je srpski pjesnik i rodoljub. Radio je kao učitelj i carinski službenik. Rođen je u Zablaću kod Čačka, kao deveto od trinaestoro djece. Bio je slab učenik, maturu nije uspio da položi ni iz dva puta. Ipak, bio je veoma talentovan pjesnik. U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara – sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Tu je proveo dvie godine, a potom odlučuje da ode odatle i potraži posao u Beogradu. U Beogradu objavljuje pjesme pod pseudonimom Dis (srednja slova njegovog imena). Vladislav Petković Dis dugo nije mogao da nadje službu u Beogradu, i tek uz Nušićevu pomoć, nalazi mjesto na trošarini (carinarnici) u Savamali, gdje je radio kao kantardžija. Noći je provodio uglavnom po kafanama, boemskim okupljalištima, družeći se sa pjesnicima Simom Pandurovićem, Matošem i drugima. 1911.godine Dis izdaje o svom trošku zbirku poezije Utopljene duše, koja je bila negativno ocijenjena od strane tadašnjeg uglednog kritičara Jovana Skerlića. Iste godine oženio se Hristinom, sa kojom je dobio sina i kćerku. Živio je veoma skromno, dva puta je otpuštan iz službe, radio je korekture i slabo plaćene poslove po časopisima. U vrijeme balkanskih ratova, prijavio se kao dobrovoljac, ali ga zbog slabog zdravlja nijesu primili. Ipak, bio je izvještač sa fronta. Dvije godine nakon objavljivanja “Utopljenih Duša”, Srpska kraljevska akademija, dodelila je Disu godišnju nagradu za siromašne pisce, a te iste godine, po povratku iz rata, ponovo o svom trošku, Dis objavljuje i svoju drugu zbirku pjesama Mi čekamo cara. Ovo izdanje je ponovljeno 1914.godine, a pjesme su uglavnom nadahnute patriotizmom. Prvi svjetski rat Dis je proveo na mjestu ratnog dopisnika; preživio je povlačenje preko Albanije, dolazak na Krf, odakle odlazi u Francusku marta 1916. godine. U Francuskoj je napisao Nedovršene pesme, koje će 1916. objaviti Srpske novine na Krfu. Obolio je od tuberkuloze, a sav zaradjeni novac je slao porodici, koja ga nije dobijala. Kada je to saznao, odlučio je da ode na Krf, ne bi li nekako pomogao svojima. Putovao je parobrodom “Italija”, koji je potonuo 18. maja 1917.godine, torpedovan od strane nemačke podmornice. I Disova porodica je imala nesrećnu sudbinu: samo godinu dana kasnije, njegova šestogodišnja kćerka stradala je u požaru; njegov sin se borio u Drugom svetskom ratu u jedinicama Draže Mihailovića, a 1945.godine likvidirala ga je nova komunistička vlast. Za svoga života Vladislav Petković Dis objavio je samo dvije knjige poezije — što zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, ili zbog toga što je živio samo 37 godina. Ipak Dis zauzima istaknuto mjesto u srpskoj poeziji 20. vijeka, a nekoliko njegovih pjesama kao što su Tamnica, Nirvana i Možda spava ulaze u svevremenu antologiju srpskog pjesništva.
Izvor: poezijanoci.rs
Možda spava
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;
Da je čujem uzalud sam danas kušao;
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć;
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu, da me vide šta li radim sam…
Ali slutim, a slutiti još jedino znam:
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san i java pokriva;
Mozda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
.
