Kako započeti priču o besmrtnom pjesniku bez djelovima iz Besmrtne pesme:
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš — ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Miroslav Mika Antić – srpski pjesnik, reditelj, novinar i slikar. Osnovnu školu Miroslav Antić učio je u Mokrinu, a od 1941. godine u Pančevu, gdje se sa porodicom preselio. Gimnaziju je pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao je slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature Miroslav Antić je neko vrijme radio u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu Pančevac. U Novi Sad je prešao 1954. godine i zaposlio se kao novinar u Dnevniku. 1959 Miroslav Antić odlazi u Beograd gdje je radio kao urednik Pionira godinu dana, nakon čega se vraća u Novi Sad gdje do penzionisanja (zbog bolesti) radi kao novinar u izdavačkoj kući Dnevnik. Pored toga, bio je i glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam, a obnovio je i časopis za djecu Neven Čika Jove Zmaja koji je takođe uređivao. Miroslav Antić se u književnosti prvi put pojavio sa svega šesnaest godina, objavivši pjesmu „Majka“ u časopisu „Mladost“ 1948. godine. Uskoro objavljuje prvu zbirku pjesama Ispričano za proleća čiji je recenzent Oskar Davičo. Nakon toga uslijedile su mnoge knjige među kojima su najpoznatije: Roždestvo tvoje, Psovke nežnosti, Koncert za 1001 bubanj, Plavi čuperak, Mit o ptici, Savršenstvo vatre… Uz poeziju Miroslav Antić pisao je i prozu – romane Stepenice straha i Sveti vetar i dramske tekstove. Takđe se bavio i slikarstvom, a iza sebe je ostavio brojne crteže, kolaže i uljane slike. Pored toga bavio se i filmom i bio je značajna figura takozvanog „Jugoslovenskog crnog talasa“. Njegov film Doručak sa đavolom u kom Antić kritikuje dvostuki moral komunističkog režima biva zabranjen u Jugoslaviji. Miroslav Antić živio je boemskim životom, volio kafane i provodio je u njima dosta vremena. Zbog alkohola i cigareta u poznijim godinama bio je lošeg zdravlja i imao je oslabljeno srce. Više puta je išao na klinike za odvikavanje od alkoholizma. Ženio se tri puta, i iz tih brakova imao je šestoro djece. Za svoj svestrani umjetnički rad, Miroslav Antić je dobitnik mnogih nagrada iz oblasti poezije, novinarstva i filma. Prema ljubavnim stihovima Mike Antića komponovao je više zabavnih pjesama koje su bile zapažene na festivalima. Miroslav Antić umro je u junu 1986. godine poslije duže bolesti. Poslednju želju napisao je na ceduljici uoči smrti: „Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor. Ljubavni stihovi Miroslava Antića bili su i ostali inspiracija mnogim generacijama ljubitelja poezije u svim republikama bivše Jugoslavije. Neke od njegovih najpoznatih pjesama su: Pesma za nas dvoje, Besmrtna pesma, Bosonoga pesma, Usne, Mostovi…
Citati i izreke – Miroslav Antić
Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću.
Malo je bilo. Al’ ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.
Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme.
Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?
Ne bojim se ja zuba, zubi su mekši od usana. Zubi ujedaju za trenutak, a usne za ceo život.
Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše!
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.
Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, ista petka. Sve nove ljubavi drukčije vrede, živi se svaki put ispočetka.
Nisam osećao da diram u tuđe ni kada te prvi put videh i poželeh. Oduvek si bila moja više nego što sam ja svoj, i više nego si i sama svoja.
O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.
Izvor: poezijanoci.rs
